Uticaj Oktobarske revolucije na pojavu “države blagostanja”

Piše: Luka Rudić, student I gorine filozofije, UNS

 

Oktobarska revolucija bila je jedna od najznačajnijih revolucija u kompletnoj povesti, kao i veliki momenat u 20. veku koji je umnogome odredio i potonji razvoj događaja u društvenoj stvarnosti u čitavom svetu. Ako izuzmemo kratkoročno uspostavljanje Pariske komune, koja je upravljala Parizom od 18. marta do 28. maja 1871. godine – kada je brutalno silom srušena – Oktobarska revolucija predstavlja prvi momenat u povesti kada se konačno i u praksi problematizuje odnos čoveka i rada, kao i odnosi u proizvodnji. Takav epohalni momenat, naravno, nije postao sam od sebe. Upravo je ova revolucija bila aktualizacija dugog procesa teorijskih previranja, te konačni pokušaj uspostavljanja socijalizma, pre svega, prema Marksovom učenju. Uticaji ove revolucije na društvenu stvarnost 20. veka, čak i 21. veka, od ogromnog su značaja. Boljševička borba otvorila je potpuno nove horizonte modernom čoveku, kada je  po uzoru na uspostavljanje radničke države u SSSR-u i sam mogao da prepozna neke vidove slobode koje u klasičnim liberalnim zapadnim državama pre 1917. nisu postojale. Oktobarska revolucija ozbiljila je do tada apstraktne ideje socijalne pravde, jednakosti muškaraca i žena, univerzalnog prava glasa, besplatnog školstva, besplatnog zdravstva itd. Upravo zbog toga, izuzetno je važno te tekovine promišljati i danas, ukoliko smo svesni da deo tih prava prihvatamo samorazumljivo, te u velu surove propagande neoliberalizma ne znamo kome ih zapravo dugujemo. Sa druge strane, mnoge od progresivnih tekovina Oktobarske revolucije jednako se nedohvatljivim čine za današnji neoliberalni svet, kao što su bile i izmučenom seljaštvu u carskoj Rusiji pre 1917. S obzirom na ogromni značaj promišljanja ovih tekovina i danas, nivo interesovanja za ovaj povesni događaj 2017., na stogodišnjicu revolucije, u naučnoj zajednici, kao i u javnosti uopšte, potpuno je razočaravajući. Takva situacija sasvim sigurno nije slučajna, što čini vidljivim represivne tendencije neoliberalizma s obzirom na njegovo ideološko etabliranje.

U tom smislu, ozbiljenje velikih marksističkih ideja pod zastavom Sovjetskog Saveza, nesumljivo je dalo vetar u leđa svim drugim progresivnim radničkim organizacijama širom sveta, a pre svega, Evrope. Radništvo i seljaštvo zemalja razvijenog Zapada, nesumljivo je svoju eksploataciju doživljavalo na potpuno  drugi način, te je sada, kada ideje socijalizma više nisu bile samo u oblacima i glavama pojedinih teoretičara, moglo da uperi prstom na Sovjetski Savez. Sama ta činjenica zahtevala je odgovor vladajućih struktura u razvijenim zemljama kapitalizma, koje su se očigledno plašile za svoje mesto pod suncem “samoregulirajućeg slobodnog tržišta”, kao i za svoje privilegovano mesto u političkom smislu. Takvo zaoštravanje klasnih odnosa 20-ih i 30-ih godina prošlog veka, dovelo je do pojave onoga što danas nazivamo “država blagostanja” (welfare state) i “socijalne države” (social state). Ostavljajući preciznu pojmovnu razliku ova dva određenja države po strani, dovoljno je reći da i jedan i drugi pojam označavaju kapitalističke države 20. veka, koje su očajnički pokušavale preuzeti kako delove Boljševičke retorike – što je proizvelo histeriju desnog populizma[1] kome smo naročito danas svedoci – tako i pojedina društvena prava i slobode koje su prvi put ostvarene u Sovjetskom Savezu.

U širem smislu, ideologija liberalizma, od samog svog nastanka je nezamisliva bez ideologije slobodnog i samoregulišućeg tržišta (“laissez faire”). “Laissez faire” kao poklič kapitalizma u bukvalnom prevodu sa francuskog znači: “pustite neka svako čini što hoće” odnosno “neka sve ide svojim tokom”. Ova parola odlično pokazuje vladajuću ideologiju u većini zapadnih zemalja 19. veka, a pre svega podrazumeva ideje “minimalne države” – kao države koja je tu da svojim građanima obezbedi elementarnu bezbednost, ali i države koja se principijelno ne meša u privredu i uopšte tržište. Ta ideja počiva na pretpostavci da je logika tržišta takva da će ono samo sebe regulisati te da neće upadati u krize. U takvoj državi, zahtevi za državnim subvencionisanjem uopšte, kao i socijalnim davanjima za određene društvene grupe, ne mogu se opravdati. Sa druge strane, radnička država SSSR kao i ideologija socijalizma, naravno,  pozicionirala se principijelno nasuprot ideji o “slobodnom tržištu”. Marksizam uopšte shvata materijalne uslove života kao presudne za sve druge. U tom smislu, revolucionarna vlast u SSSR nema iluzija da će se materijalno stanje radništva i seljaštva, dakle, većine stanovništva, popraviti ukoliko ga prepustimo tržištu. U takvoj situaciji “lassiez faire” države zapadnog kapitalizma, pod pritiskom raznih radničkih i socijalističkih organizacija u matičnim državama, bile su prinuđene na neke oblike ekonomskog i socijalnog “planiranja”. Tokom 20. veka, gotovo da nije bilo državnih struktura koje na prećutni način manje ili više nisu prihvatile neke mere državnog intervencionizma. Država blagostanja (welfare state) gotovo je nezamisliva bez takvih mera. Ona se upravo u tome i razlikuje od klasično-liberalnih koncepcija gde je sve prepušteno surovom tržištu – svakom građaninu garantuje pravednu raspodelu narodnog dohotka, kao i osiguranu socijalnu zaštitu. U širem kontekstu, ovo je bio jedan od najvećih doprinosa Oktobarske revolucije kako nastanku “države blagostanja”, tako i poboljšanju radničkih i drugih prava u potonjoj povesti uopšte.

Međutim, socijalna pravda socijalističkih ideologija ne ogleda se samo u “planiranoj” privredi i nacionalizaciji fabrika i zemlje u vlasništvu krupne buržoazije, već se temelji na ideji jednakosti koja je jasno eksplicirana u paroli: „Svakome prema potrebama, svako prema mogućnostima”. Jednakost u Sovjetskom Savezu u godinama nakon revolucije, nije smela stati samo u oslobađanju od privatnog vlasništva, ona je podrazumevala celokupnu emancipaciju, jednakost bez obzira na pol, rasu, klasno poreklo itd. Upravo zato su se baš u godinama nakon Oktobarske revolucije otvorila potpuno nova polja slobode koja do tada čovečanstvu nisu bila poznata, kao i realne mogućnosti njihovog ostvarivanja. Žene su dobile pravo glasa, dobile su potpuno političko i ekonomsko oslobođenje, legalizovano je pravo na abortus, preuređeni su bračni odnosi, čak je inicijalno dekriminalizovan homoseksualizam. Uvedeno je i pravo na samoopredeljenje, koje će kasnije biti od velike važnosti za antikolonijalne pokrete. Ideje o besplatnom obrazovanju i zdravstvu, takođe, dugujemo “ozloglašenom” SSSR-u.

Set ovakvih slobodarskih ideja kapitalistička država “blagostanja” često pripisuje sebi. Istina je pak da je socijalizam doneo i prvi put ozbiljio ovakva prava, a da ih je kapitalistički Zapad samo pratio, u onoj meri u kojoj bi uspevao da izniveliše odveć zategnute klasne odnose, kako bi izbegao dalji rast levih i socijalističkih ideja. Primera za ovako nešto je na pretek. 1930. godine Francuska uvodi obaveznu socijalnu zaštitu, već 1932. donosi se zakon o pomoći porodici, a ubrzo nakon toga i reguliše socijalnu zaštite nezaposlenih. U Velikoj Britaniji, Džordž Lojd, koji je bio premijer do 1922., uvodi niz pro-radničkih reformi, opet u strahu od rastućeg radničkog pokreta.Uvedeno je osmočasnovno radno vreme za rudare, pravo na štrajk, pravo na državne penzije, socijalnu i zdravstvenu zaštitu. U Švedskoj, tek 1932. godine na vlast dolazi Švedska socijaldemokratska partija, koja je zaslužna za niz socijalnih reformi koje uključuju različite vidove socijalne pomoći i veća prava radnika. Slično se događa i sa drugim zemljama na Nordijskom poluostrvu, pa se takav oblik države blagostanja često naziva “nordijski model”.

Kapitalističke zemlje su ove progresivne ideje mahom usvojile prema socijalističkom modelu Sovjetskog Saveza i asimilovale ih u kapitalistički sistem. Tako je nastao, kako ga pojedini cinično nazivaju, “kapitalizam sa ljudskim likom”. Država blagostanja u Evropi 20. veka, upravo predstavlja pokušaj kapitalizma da, prihvatajući selektivno neke tekovine socijalizma, umiri klasnu borbu, te zamaskira svoje strukturne protivrečnosti koje ne može da prevaziđe.

U prilog ovoj tezi ide i činjenica da se nakon raspada socijalističkih zemalja, a pre svega Sovjetskog Saveza, to jest nestankom svetskog polariteta između dva sistema, manje ili više radikalno u svim državama razvijenog kapitalizma raskida sa konceptom države blagostanja. Rezultat napuštanja kejnzijanske ekonomije i ponovno prepuštanje tržišnoj mašineriji predstavlja ekonomska kriza od 2008. godine koju i danas preživljavamo. Primer za to je, takođe, javljanje sve većeg broja društvenih pokreta širom Evrope koji ističu najrazličitije socijalne zahteve, a koje su nekada imali zagarantovane. To su razni pokreti koji problematizuju položaj žena, raznih marginalizovanih grupa, te urbanističke probleme, a uz njih idu i razni ekološki i antifašistički pokreti. Kao naličje toga, međutim, pokazuje se i činjenica sve jače radikalne desnice u Evropi, koja prisvaja i uzurpira diskurs koji je tradicionalno pripadao levici, kao i činjenica da levica ostaje marginalizovana i podeljena u različite rasute pojedinačne organizacije. Kada više nema pretnje Sovjetskog Saveza, svetski kapitalizam u neoliberalnoj ideologiji dobija ponovo svoje pravo lice.

Sa naše istorijske distance, jasno je koliko je veliki uticaj Oktobarske revolucije bio na države blagostanja 20. veka. Ipak, “kapitalizam sa ljudskim likom” nikada nije mogao da istinski ozbilji socijalističke ideje. Socijalističke tekovine se principijelno i do kraja mogu ostvariti samo u socijalizmu. Zato je dobro pitanje, kojim bi teoretičari morali i danas da se bave, koliko je predočeni uticaj revolucije istinski bio plodan za potonji razvoj socijalizma? Kapitalizam, bez obzira u kojoj i koliko socijalnoj formi, u svojoj strukturi sadrži eksploataciju, te obzirom na to postoji suštinska razlika između tog sistema i socijalizma. Dakako, ispostavlja se da je kapitalizam uistinu kupio svoje dalje postojanje. Brojnim ustupcima rastućim radničkim pokretima, on je zaista uspeo da umiri klasnu borbu, a za to mu je kao oruđe izvrsno poslužila kapitalistička verzija “države blagostanja”. Čak ide toliko daleko, da mnoge vrednosti crvenog Oktobra koje je pod pritiskom morao da prihvati, svojata i nameće kao kulturno i političko nasleđe liberalizma. Upravo je zbog ovoga bitna reaktuelizacija govora o tekovinama Oktobarske revolucije u današnjem javnom životu.

____________________________________________________________________

[1] Ovde treba obratiti pažnju na nejasnoće oko samog pojma “populizma“. Ovaj pojam je nastao kao označitelj za Narodnu partiju (“People’s Party“), koja je u 19. veku u SAD bila levičarska partija. Od tada, ovaj pojam za sobom nosi značenje političke borbe koja se zalaže za veliku većinu stanovništva. Tek kasnije, u drugoj polovini 20. veka populizam dobija krajnje negativnu konotaciju nerealnih političkih zahteva koji u svojoj svrsi imaju samo demagogiju. U tom smislu, možda bi ovde preciznije bilo reći “desna demagogija“.

Uticaj Oktobarske revolucije na pojavu i razvoj masovnog pokreta fašizma i Drugog svetskog rata

Piše: Vukašin Marić, student I godine istorije, UNS

 

Oktobarska revolucija i docnija pobeda boljševika u građanskom ratu, duboko su uzdrmale dotadašnji poredak koji je vladao u čitavom svetu. Naredne godine izrodile su veliki broj krupnih štrajkova, protesta i pobuna kojima se odlikovalo čitavo međunarodno razdoblje, a nesumnjivo da je snažan podstrek ovim događajima dao primer SSSR-a, prve zemlje socijalizma. Kako je svaki istorijski događaj rezultat kontinuiteta dešavanja i istorijskih procesa iz kojih ti događaji proizilaze, sama socijalistička revolucija u carskoj Rusiji, njen razvoj i tekovine koja je ona ustoličila dale su više različitih rezultanti u vidu reakcija na ove događaje. Države građanske demokratije morale su odgovoriti na ove izazove, još više ojačane velikim nedaćama stanovništva, te velikim ekonomskim krizama koje su još jedna od odlika celog razdoblja od 1918. do 1939. godine. Odgovori su morali proizilaziti iz zateknutog stanja u tim zemljama. U najrazvijenijim SAD-u i Velikoj Britaniji radnički pokret, koji se pokazao kao nosilac revolucionarnih težnji u svetu, bio je deo već izgrađenog buržoaskog sistema iz kojeg se nije mogao izvući (na primer velika majska kriza 1926. u Britaniji koja prestaje nakon što konzervativna vlada preti mogućim građanskim ratom), u Nemačkoj i Italiji ovi izazovi rezultirali su pojavom fašizma.

Da bi se ispitao uticaj i razvoj fašizma i njegove uloge u spoljnopolitičkim odnosima u svetu koji su izrodili Drugi svetski rat, neophodno je jasno odrediti značenje ovog pojma, pogotovo danas kada se sa njim možda i prelakomo služi. Prema istoričaru Andreju Mitroviću, fažizam je “zbirna imenica za čitav niz desničarskih političkih pokreta, stremljenja ili partija u mnogim zemljama”. Takođe, on može biti i oznaka u svom užem značenju kada se prevashodno misli na italijanski fašizam. Nemački fašizam je najčešće imenovan kao nacizam.

Do zvaničnog nastanka fašističkih pokreta dolazi u 1919. godini, u Italiji 23. marta stvaranjem prvih fasci di combattimento (Borbenih snopova) u Milanu, u Nemačkoj 5. januara osnivanjem Nemačke radničke partije (kasnije Nacionalsocijalističke Nemačke radničke partije) u Minhenu. Sami programi ovih stranaka prilagođeni su, to jest osmišljeni za ovakvu situaciju ­– isprva oni su naizgled davali neke levičarske tendencije, koje su bile izuzetno jak pokretač obespravljenih slojeva. Manifest italijanskog fašizma sastojao se od opšteg prava glasa, smanjivanja limita godina za dobijanje glasačkog prava, osmočasovni radni dan, nacionalizacija železnice i transportne industirije, smanjivanje granice za penziju na 55 godina, ali i naglašenog nacionalizma, veličanja rata, plana za osvajanje Rijeke i Dalmacije. Ipak uočljivo je da se u programima italijanskih fašista nisu koristile takozvane revolucionarne fraze, umesto radničke klase govori se o proizvođačima svih klasa, nema mesta priči o klasnoj borbi, ističe se jasan nacionalan interes koji preovladava u odnosu na sve druge težnje. Ovaj program fašista bio je jedan od ponuđenih odgovora na situaciju u državi, prouzrokovan okolnostima koje su postojale u njoj – dolazilo je do sve učestalijih i masovnijih radničkih štrajkova, milionskih iseljenja iz zemlje u potrazi za poslom, nestankom srednje klase. Da nemaju veze sa socijalistima, te da su ustvari na dva različita kraja političkog spektra, ubrzo su pokazali sami. Crnokošuljaši su razbijali mnoge radničke akcije, otvoreno se protivili socijalistima i komunistima, često ih postavljajući kao svoje najveće protivnike. Sa druge strane socijalisti su se podelili, nakon što su na izborima 1919. bili druga stranka po snazi u zemlji. Levo krilo socijalista osnovalo je Komunističku partiju Italije težeći ka diktaturi proletarijata pod vođstvom mladog Antonia Gramšija. Naizgled pravilan i logičan smer ovog otcepljenja davalo je istorijsko iskustvo boljševika, no ovde pak dolazi do dijametralno suprotne situacije. Slično svemu spomenutom, program nacista u Nemačkoj, takozvanih 25 tačaka, takođe je iza društveno prihvatljivih stavova širio, neke izuzetno ekstremne ideje, ovaj put stavljajući u centar naciju kao biološku jedinstvenu celinu.

Ipak da bi se shvatila suština istorijskih procesa koji su izrodili pojave fašizma, i stvarni uticaj SSSR-a kao otelotvorenja socijalističke ideje, mora se vratiti čak i nekoliko decenija unazad. Vojno ujedinjenje osnažilo je duh pruske države još više, militarizam je ušao u istorijsku svest nemačkog naroda, Versajski mirovni ugovor sputavao je Nemačku, ovo su sve bili potrebni preduslovi za pojavu nacizma u Nemačkoj, a ni Italija nije bila daleko od ove situacije. Ipak samo učvršćenje fašističkih ideologija moralo je nastati posle dugogodišnjeg sukoba dve ideje oko vladajućeg društveno-ekonomskog sistema, kapitalizma ili socijalizma – posle rasplamtavanja plamena koji je pokrenuo Sovjetski savez, potonja ideja dobila je realno uporište. Privredno oslabljene, u strahu od već pokušane revolucije u Nemačkoj, i sve jačih previranja u Italiji, društvene strukture kojima nije odgovarala uspostava socijalizma, sve više su se okretale ekstremno desničarskim idejama, fašisti i nacisti su sve više isplivavali na površinu sa propagiranjem snažnog nacionalizma, izrazitog antisocijalizma i antikomunizma. Ova dva pokreta ovladavaju kao reakcija na velika socijalna trvenja, na dešavanja Oktobarske revolucije i pobede boljševika. Umesto diktature proletarijata, ovde vlada jedna velika ličnost  il duce ili der Führer, umesto prelaska sredstava za proizvodnju u društveno vlasništvo, ovde su kapitalisti bili neophodni u službi države. Fašizam i nacizam su se odlučno izborili sa revolucijom, nešto što liberalizam u ovim zemljama možda ne bi uspeo, autoritarno držanje vlasti onemogućavalo je revoluciju u budućnosti, imperijalna politika koja teži ka osvajanjima ide u korist krupnom kapitalu u pogledu širenja tržišta,radnički sindikati su rasterani, njihova sedišta uništena, vođe pozatvarane, kapital je u stanju polupsihoze izazvane velikim ekonomskim krizama, privrednom devastacijom i strahom od revolucije 30-ih godina ušao u kolo sa fašističkim ideologijama .

Prvi veliki sukob samog fašizma i socijalizma pre rata Nemačke i SSSR-a, dogodio se između 1936. i 1939. u Španiji – još jednom se fašizam pojavio kao reakcija na uspon socijalizma u nekoj zemlji. Velika Britanija i Francuska, koje su pretendovale na vodeću ulogu u Evropi delovale su u građanskom ratu u Španiji onako kako su delovale i u spoljnoj politici u Evropi u toj deceniji, blago i neubedljivo. Tome u prilog ide i pokušaj vlade Nevila Čemberlejna da takozvanim koncertom četiri velike sile smiri bujajuće pretenzije Italije i Nemačke, kojim bi Velika Britanija i Francuska uz ove dve bile vodeće evropske sile. Time bi se trebala sačuvati vlastita vodeća pozicija, ali ujedno i delimično pasivizirati težnja za totalnim uništenjem Versajskog mirovnog ugovora glavnih revizionističkih zemalja. Da bi uspeo u ovome Čemberlejn je bio spreman na razne ustupke, žrtvovanjem malih država kao moneta za potkusuravanje, dok su apetiti Nemačke sve više rasli, što je samo povećavalo sumnju Sovjetskog saveza da se sprema velika antikomunistička koalicija.

Može se primetiti i da je odnos Velike Britanije i Francuske prema SSSR-u gotovo gurnuo Sovjete u savez sa Nemačkom, Sovjete koji od 1934. intenzivno traže način da se povežu sa zapadnim silama protiv nadiruće fašističke opasnosti. Francusko-sovjetski ugovor iz 1935. mogao je i da ne postoji, pomorskim ugovorom iz 1936. između britanije i nemačke, prva je još jednom pokazala da je spremna na sve ustupke, a primeri Čehoslovačke i Austrije samo su to potvrdili. Tek su u aprilu 1939. već u predvečerje rata, započeti pravi pregovori između Britanije, Francuske i Sovjetskog Saveza, ali odugovlačenje Engleza i nadmenost Čemberlejna zamrzavali su ove pregovore. Bez sumnje nevoljno, a vođene lošom politikom zapadnih sila, vlade dve zemlje suprotnih ideologija, fašističke i komunističke, sklopile su savez. Iako je svima bilo jasno da je ovaj savez privremen, a pre svega obojici lidera Hitleru i Staljinu, svaka strana je od ovog imala korist – Nemačka je izbegla rat na dva fronta, a SSSR je imao vremena da se pripremi za rat.

Drugi svetski rat je iz percepcije današnjih vrednosti verovatno jedini rat koji se sa istorijske distance posmatra gotovo crno-belo. Sa jedne strane fašizam, sa druge antifašizam, sa jedne strane smrt, sa druge strane sloboda. Ipak, što je ključno, fašistička ideologija nije slučajno nastala kao, ona je bila produkt svoje epohe. Nastala kao reakcija na bunt socijalno obespravljenih slojeva, velike ekonomske krize, Versajskog ugovora, specifične kulturne i društvene situacije u Italiji i Nemačkoj. Posmatrajući sve ove činioce odvojeno, pa potom u celini, jasno uviđamo da su se stare društvene snage u momentu  odluke oko drastičnih promena u budućnosti, a suočene sa propašću sopstvene ideologije, radije okrenule reakciji, nego revoluciji. Oktobarska revolucija je imala nemerljiv uticaj na radničku klasu širom sveta, od kreiranja svetonazora u nekim zemljama, do cepanja levice u drugim. Na pojavu fašizma, kao i na njegov pad. Ove dve suprotne ideologije, kao i građanska demokratija, imale su veliku ulogu u međusobnom formiranju, a rezultirale su najvećim sukobom koji je svet ikada video, koji se posle šestogodišnjih borbi završio porazom fašizma. Fašizam nije nestao, već se na duže vreme sklonio sa glavnih tokova političkih dešavanja. No, u 21. veku doživljava postepenu rehabilitaciju sve češćim pogrešnim istorijskim interpretacijama kojima se mora stati na put.

 

Prvo, neograničeno opšte pravo glasa

Piše: Svetlana Paramentić, studentkinja III godine žurnalistike, UNS

 

Oktobarska revolucija 1917.  dokazala je da politika ne mora biti isključivo u rukama viših društvenih klasa.

Reči političke slobode, su se odnosile samo na pojedinca, građana, već i na podelu polova, slobodu žena i muškaraca. Već 1920. u Rusiji žene su dobile pravo na abortus.

Političko oslobođenje ne treba poimati kao nešto što se isključivo vezuje za „oslobođenje od neke druge vlasti“ već slobodu u vidu dobijanja novih prava.

Oktobarska revolucija, poznata kao Boljševička revolucija je bila druga faza Ruske revolucije. Nju su predvodili Vladimir Ilič Lenjin i boljševici. Ona je bila prva marksističko-komunistička revolucija u istoriji.

„Oktobarska revolucija je bila par excellence povesni događaj koji smera na budućnost, što i jeste u samoj biti pojma revolucije“, tako sociolog Miloš Perović objašnjava bitnost ove Revolucije jer u biti i jeste suština revolucije bila u pravom smislu te reči: donela je nove odluke od kojih će se neke zadržati, neke ne, al narod je progovorio, borio se za svoja prava i nešto se promenilo.

Ono zbog čega je ova revolucija takođe bitna, jeste to da je deo njene prakse prožet i na našim prostorima, u socijalističkoj Jugoslaviji.

Za razliku od društva iz kog je Sovjetski Savez nastao, nejednakosti unutar carske Rusije 1917. bile su daleko manje. S druge strane, nasleđe je to što se kroz praksu novog društva nastalog preko revolucije stvorio napeti odnos između rada i kapitala.

Kao što je već pomenuto, političke slobode na prostorima Rusije početkom dvadesetog veka, stvorile su teren da ostatak sveta porazmisli o određenim odlukama, te stoga, žene su se u ovom događaju prvi put izborile za neograničeno pravo glasa na političkim izborima.

Kroz masovno zapošljavanje žena, bošeljivici su uklonili  društvenu nejednakost koja je stvorila početak apsolutne jednakosti, koju, nažalost nakon toliko godina, nismo u potpunosti doživeli.

Nizom akata i uredbi poboljšan je položaj žena u ruskom društvu, pre svega izjednačavanjem plata muškaraca i žena, koje je podrazumevalo i plaćeni godišnji odmor,  sociolog Miloš Perović

Jedna od bitnih stavki utvrđene ovom revolucijom je i prvi bračni zakon nakon revolucije. Brak je odvojen od nadležnosti crkve, ženama je dozvoljeno da biraju prezime u braku, izjednačen je status vanbračne dece s onima rođenim u braku, prepoznata su prava majki u radnom odnosu kroz omogućivanje plaćenog odsustva s posla u toku trudnoće.

Korišćenje političkih sloboda kulminiralo je primenom neograničenog opšteg prava glasa. Iako su najrazvijenije zemlje sveta do 1917. bile nedemokratske, one su zadovoljavale većinu procedura parlamentarne demokratije.

Kako se može videti kroz uvođenje opšteg prava glasa, boljševici su prvi socijalisti koji su proklamovali pravo naroda na saomopredeljenje, što se u praksi pokazalo kroz raspuštanje svih kolonija carske Rusije odmah nakon revolucije.

Svet ruske politike  doživeo je da se Oktobarskom revolucijom ostvaren prvi pravi naroda kao mase. Zbog toga, desni krugovi Zapada uvideli su opasnost u takvom Sovjetskom savezu. Ovu konstataciju možemo lako potvrditi pogledom na Drugi svetski rat u kojem je na pobedu nad fašizmom najzaslužniji upravo Sovjetski savez.

„Novine u zapadnoj Evropi u vreme Revolucije govorile su da je to jedan nedemokratski događaj ali je on ustvari predstavljao predemokratski događaj, to niko nije pomenuo“, tako je glavni urednik hrvatskog izdanja Le Monde diplomatique  Nikola Vukobratović objasnio jednu od problematika odnosa sveta prema carskoj Rusiji.

U obračunu sa nasleđem ove revolucije, najmoćnije sredstvo bile su tzv. teorije o totalitarizmu. Napori nemačkih istorijskih revizionista kulminiraju 1986. kada u Frankfurter Allegemeine Zeitunug izlazi članak najistaknutijeg člana ove grupacije Ernst Nolte. Grupacija oko ovog čoveka pokušala je da minimalizuje zločin nemačkog nacizma.

Tvrdnja da su demokratizacija i podizanje životnog standarda na Zapadu bili kompromis sveta kapitala sa svetom rada dobija na značaju upravo danas, kada se izostankom pritiska organizovanog radničkog pokreta na kapitalističke elite sistematski urušavaju sva polja slobode ostvarena u prethodnom veku, Miloš Perović

Danas svetska politika kaska sa korišćenjem pravih vrednosti prava glasa iako su se još za vreme Oktobarske revolucije izborili za pravo glasa. Iako pravo glasa formalno postoji , propagira se, građani ga ne koriste u meri u kojoj im je pružena ova mogućnost. Zbog toga, Oktobarska revolucija treba da bude podsetnik da se neke stvari mogu menjati i iskoristiti u svrhu stvaranja potpunih sloboda za svako političko biće.

_________________________________________________________________________

Miloš Perović “Nasleđe oktobarske revolucije”, Novi Sad, oktobar 2017.
Tribina “100 godina Oktobarske revolucije: povod, nasleđe, perspektive“, SKC NS Fabrika, Novi Sad, 28. oktobar 2017.

Crveno, pre nego što je postalo kul

(Biti komunista posle Oktobarske revolucije)

Piše: Nikola Maticki, student IV godine žurnalistike, UNS

 

U redu, svi smo čuli za Tita, Valtera, bitke na Neretvi i Sutjesci, naslušali se o lepom životu u staroj dobroj Jugi i sveopštem bratsvujedinstvu. Biti komunista tada, osim što je bilo pomalo obavezno, nije bilo naročito teško. Biti komunista neposredno nakon Oktobarske revolucije, pre nego što je crveno postalo mejnstrim u Jugoslaviji – to je već druga priča.

Uđimo na trenutke u teške zimske cipele fiktivnog komuniste-protagoniste. Četvrtak jutro 30. decembra 1920. godine. Ovaj student šeta ulicama, zabrinut što tog jutra nije uspeo doći do izdanja Crvene zastave” i Radničkih novina”, listova SKOJ-a i KPJ. Situacija je ionako napeta. Radnički štrajkovi širom zemlje čine vlasti nervoznima, produžavajući vanredno stanje koje u zemlji praktično i nije ukinuto, iako je rat završen dve godine ranije. Komunistička partija Jugoslavije sredinom godine pobeđuje na izborima za gradonačelnike u Beogradu, Zagrebu, Osijeku, Nišu i Skoplju.

“Radničke novine”, zvanično glasilo Komunističke partije Jugoslavije

Izabranim gradonačelnicima pak nije dozvoljeno da stupe na dužnost. U novembru, na izborima za Ustavotvornu skupštinu, KPJ postaje treća najveća partija u zemlji. Tok misli našeg protagoniste dovodi ga do slučaja Danila Tomina, mladića iz okoline Pančeva koji je u aprilu uhapšen zbog širenja komunističke literature. U četiri dana koliko je, bez ikakve optužbe, držan u pritvoru, Tomina zlostavljaju, a od posledica umire dva meseca kasnije.[1] Tmurne misli prekida glas klinca kolportera koji prodaje „Politiku” i viče nešto o „obznani, zabrani crvenih“. Pokušava da obuzda paniku, dečaku daje pola dinara i uzima primerak. Sluteći najgore počinje da čita tekst koji prekriva naslovnu stranu.

Naslovna strana lista “Politika”, 30. decembar 1920. godine

„Са више страна и из више поузданих извора, државне власти имају сазнање, да растројни и реакционарни елементи спремају ових дана напад на државу, њено устројство и друштвени ред са задатком да по руском бољшевичком примеру, све сруше што данас постоји од закона, установа и добара јавних и приватних, а на место свега заведу као у Русији, власт, неколико људи који ће располагати животом, слободом и имањем грађана, а државу нашу отворити инвазији странаца.

Ова болест бољшевика која се зове комунизам, оборила је само Русију. За неколико недеља савладала је била Мађарску, али је тамо прошла остављајући пустош и погибију баш оних који су хтели диктатуру. Иначе, Америка, Енглеска, Француска, Немачка и друге уређене и богате државе сузбиле су је у самом почетку, негде лакше, а негде крваво. Чехо-Словачка држава је ових дана морала да учини то исто.

И наша држава не сме допустити проливање крви. Проливено је и сувише. Народ тражи мир да би лечио своје ратне ране и патње. Пошто су превратни елементи изабрали ове дане, кад Велика Народна Скупштина почиње уређивање државе, да почну са општом обуставом рада, коју би потом претворили у неред, крваву пометњу и расуло. Влада је одлучила да се снага државе стави у службу слободе и реда.”

Ovako počinje uvod „Obznane”[2] – sedam naredbi kojima se, do usvajanja Ustava, zabranjuje sva komunistička aktivnost i propaganda, pozivi na revoluciju i štrajkove. Zavodi se obavezna prijava oružja, i zabranjuju у Београду сваке манифестације растројног и узбудљивог карактера“. Iz zemlje se proteruju sumnjivi stranci, a naređuje se otpuštanje svih činovnika, viših ili nižih, koji propagiraju boljševizam. Poslednja rečenica posebno pogađa čitaoca, jer propisuje „да се одузме помоћ за школовање свима студентима комунистима“. On proklinje dan kada se učlanio u „Klub studenata komunista“, osnovanog  prošle godine na Beogradskom univerzitetu i nada se da, dok ubrzava korak, papir sa imenima članova nestaje u vatri neke beogradske peći.

Naređenja potpisuje Ministarski savet, ali naš protagonista zna da ovo mogu biti reči jedino ministra policije Milorada Draškovića i regenta Aleksandra Karađorđevića. Pola godine kasnije, po povratku iz Skupštine u kojoj je proglašen Vidovdanski ustav, Karađorđević će preživeti atentat koji je pokušao jedan član KPJ i učesnik u Oktobarskoj revoluciji. Draškovića će u julu ubiti komunista Alija Alijagić. Ubistvo ministra policije biće iskorišćeno kao povod za donošenje Zakona o zaštiti države mesec dana kasnije, čime su odredbe Obznane pooštrene i postale trajne – pokušaj ograđivanja KPJ od atentatora biće uzaludan. Sve do oslobođenja zemlje u Drugom svetskom ratu, KPJ će biti ilegalna organizacija. Možda će upravo ta uslovljenost na razvijanje tajnih mreža aktivista biti presudna da u ratu uspešno odoli, a potom uz pomoć sovjetske Crvene armije, savlada vojnu mašineriju nacističke Nemačke. No, da se vratimo počecima.

Revolucija koja će pokrenuti sve revolucije

Talas koji je 25. oktobra 1917, po starom kalendaru, u Petrogradu pokrenula Oktobarska revolucija, širio se Evropom godinama nakon završetka rata koji će završiti sve ratove”. Komunisti u Ukrajini, Nemačkoj, Holandiji, Italiji, Slovačkoj pokretali su sopstvene revolucije, da bi crveni talas u maju 1919. došao u neposredan komšiluk. Mađarska sovjetska republika postojala je, istina, samo 133 dana, ali je njena blizina i činjenica da su u njoj učestvovali  i Jugosloveni znatno uzburkala situaciju u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Za vlasti monarhije ovo je bilo upozorenje da ona može biti sledeća na listi svrgnutih vlada. Sa druge strane, za komuniste na Balkanu, revolucija ne samo da se čini mogućom, već i neizbežnom.

Delegati na Vukovarskom kongresu KPJ 1920. godine

Organizuju se štrajkovi solidarnosti sa mladim republikama u Mađarskoj i Rusiji, a protiv vojne intervencije Kraljevine SHS. U Aferi Dijamantštajn” vlasti optužuju komuniste da planiraju revoluciju i hapsi vođe pokreta. Pod pritiskom javnosti, oni će 1920. biti oslobođeni optužbi. Vlasti u Beogradu imale su razloga za zabrinutost. Mlada država, razorena ratom, bez razjašnjenih granica sa susednim državama, neutvrđenih društvenih, ekonomskih i međuetničkih odnosa i još uvek bez Ustava, delovala je zrelo” za komunistički prevrat.

Povratkom „oktobaraca” – Jugoslovena regrutovanih u Austrougarsku vojsku početkom rata, koji su u zarobljeništvu u Rusiji došli u kontakt sa komunističkom ideologijom – pokret je znatno ojačan i radikalizovan. Štrajkovi nezadovoljnih radnika i seljaka, pretvaraju se u otvoreno prkošenje novom poretku, dovodeći do sukoba sa vojskom i policijom.[3] U aprilu 1919. će u Beogradu biti osnovana Komunistička partija Jugoslavije, a u Zagrebu u oktobru Savez komunističke omladine Jugoslavije (u početku nezavisan i radikalniji od KPJ). Obe organizacije ubrzo će se povezati sa komunistima u Evropi, postajući deo Kominterne i Komunističke omladinske internacionale. Na Fruškoj gori, u okolini Sremskih Karlovaca, iste godine osniva se teroristička organizacija „Pelagićevaca”,[4] sačinjena od radikala, od kojih su mnogi povratnici iz Rusije. Unutrašnja trvenja između radikala, za koje je revolucija moguća jedino oružanim ustankom, i umerenih članova, koji su videli u parlamentarnoj borbi videli sredstvo za obezbeđivanje jednakosti. Nakon dugih rasprava, rukovodstvo KPJ odlučuje se na učešće u prvim izborima u Kraljevini SHS i, kao što je već pomenuto, ostvaruje veliki uspeh.

Obznana, Ustav, dva atentata i konačna zabrana komunističkog delovanja kasnije, naš student mora da napravi izbor. Odustati od politike ili se priključiti nekoj od umerenijih levičarskih stranaka. Izbeći u Sovjetski Savez ili ostati na Balkanu, u ilegali. Možda će se pojaviti kao učesnik Španskog građanskog rata na strani republikanaca ili postati visoki službenik komunističkih vlasti u Rusiji. Ako preživi metke španskih fašista i/ili Staljinove čistke, možda će se vratiti u domovinu i, uz malo sreće, kao oslobodilac zemlje od nacizma, trijumfalno zakoračiti u mejnstrim.

_________________________________________________________________________

[1] “Politički angažovane omladinske organizacije u Vojvodini 1919-1940.”, priredili: Vojislav Martinov i Višnja Nežić, Novi Sad, 2014.
[2] Tekst “Obznane”
[3] Slavica Koprivica-Oštrić “Vojnička pobuna u Varaždinu  23. sprnja 1919.”, Zagreb, 1983.
[4] “Politički angažovane omladinske organizacije u Vojvodini 1919-1940.”, priredili: Vojislav Martinov i Višnja Nežić, Novi Sad, 2014.

Medijska slika Oktobarske revolucije, stotinu godina posle

(Bez štamparije i organizacije, nema ni revolucije)

Piše: Lazar Čovs, student III godine žurnalistike, UNS

 

Istorija Evrope i poimanje konteksta savremenog sveta, pa samim tim i čitanje oktobarske revolucije umnogome se može čitati između zbijenih redova biografija odabranih novinara. Naposletku, kako kaže Filip Švarm[1], sve i jeste zakuvala grupa novinara i urednika – Lenjin se istakao u „Iskri”, Trocki je osnovao „Pravdu”, a Staljin je u Tbilsiju uređivao gruzijansko „Vreme”.

Lenjin drži govor u Petrogradu, Trocki stoji pored govornice (Magazin „Time”, MANSELL, TIME LIFE PICTURES)

Kao i u julskoj etapi revolucije, povod za Oktobar bio je nešto što bismo danas nazvali „gušenje medijskih sloboda” – 6. novembra, rano izjutra, 1917. vojnici lojalisti privremene vlade zatvorili su štampariju boljševičkog lista „Rabočji put” i uništili štamparske prese i hiljade primeraka izdanja u pripremi. U toku dana, najavljeno je momentalno zatvaranje levičarskog „Soldata” i desničarskih novina „Živoje slovo” i „Novaja Rus”[2], urednici i novinari optuženi su za pripremu puča i najavljeno je da će krivično odgovarati.  Dan kasnije, po nalogu Lava Trockog, četa sa nekoliko mitraljeza stigla je pred štampariju, zauzela ju je i rasterala policajce odane premijeru Kerenskom koji je potom naredio podizanje Petrogradskih mostova. „Sovjet radničkih i vojničkih deputata ne može trpeti gušenje slobodne reči”[3] pisalo je u naređenju koje su nosili sa sobom, a ostaće zapisano i na epitafu sovjetskog saveza. Kasnije u toku dana boljševici zauzimaju i centralni telegraf i komunikacija i propaganda u ovom delu sveta ostaju pod režimskom kontrolom narednih 70 godina.

Sećanje na oktobar

„Postalo je uobičajeno da se u povodu najznačajnijih datuma iz historije pored održavanja naučnih skupova, prigodnih svečanosti, sastanaka i razgovora neposrednih učesnika u tim događajima, potrebna pažnja posvećuje i štampanju naučnih publicističkih radova. Tako je i u ovoj godini, u povodu 50-godišnjice oktobarske socijalističke revolucije – međunarodnog praznika radničke klase i svih progresivnih ljudi u svijetu, već dosada objavljen velik broj najčešće publicističkih priloga. Najveći dio tih napisa sadrži i mnogo novih dosad nepoznatih podataka i bit će bez svake sumnje od velike koristi svima”, pisao je Slobodan Bosiljčić 1966 godine[4], na pola puta od Oktobarske revolucije do danas.

U stogodišnjici, pak, kakvim naučnim monografijama i društvenom priznanju nema traga, ni odstraga. Da li je to zbog pokušaja da se umanje značaji događaja koji su tektonski poremetili svetsku politiku i ekonomiju, a umnogome obeležili i stoleće pred sobom, da li prosto onima koji bi sredstva opredelili ne odgovara da neki umni ljudi sede zajedno i porede ovo sada sa onim od onomad, ili se gradi novi opšti politički kontekst, zapisaće hroničar koji bude pravio presek nakon narednih 50 godina.

Autor: Andrew Lewis, prikaz stogodišnjice Oktobarske revolucije (Preuzeto sa sajta autora)

Prve tačke usidrenja za kasnija sećanja na oktobar „zapadnom svetu”, dao je još jedan novinar pisanjem možda najduže reportaže na svetu. Godinu i po kasnije, Džon Rid objavljuje „Deset dana koji su potresli svet”. Rid je bio revolucionarno ostrašćeni talentovani reporter. I sam je priznao da „u ovoj borbi moje simpatije nisu bile neutralne”, u predgovoru knjige. Materijal i Lenjinove govore dobijao je od Trockog, a sam Lenjin napisao je jedan od predgovora za knjigu. Staljin je knjigu kasnije zabranio, navodno zbog lične sujete, pošto je u njoj pomenut jedva dvaput, uzgredno. Do danas ova knjiga ostala je u svim almanasima istorije sveta kao značajno štivo.

Naknadna propaganda, umetničke interpretacije i prigodna herojizacija napravile su od crvenog puča – Oktobarsku revoluciju. Istoriografski fakat je da nije tu bilo ni mase, ni nekakvog ozbiljnog oružanog sukoba, ne zato što nije bilo ljudi spremnih da koriste oružje, već zato što je pravo oružje – propaganda o klasnim razlikama, već upalilo. Petropavlovska tvrđava bukvalno je zauzeta nalik na smenu straže, a ubrzo potom, ispaljivanjem ćoraka sa Aurore i tandrkanjem zarđalim metalnim topovima, zaključno sa Zimskim dvorcem, zauzet je i ostatak Petrograda. I upravo to, naravoučenije je medijskog ključa oktobarske revolucije. Obavi dobro propagandu i osim počasnog plotuna, neće ti biti potreban niti jedan jedini metak.

_________________________________________________________________________

[1] http://www.vreme.com/cms/view.php?id=527633
[2] Rabinowitch, Alexander (2004). The Bolsheviks Come to Power: The Revolution of 1917 in Petrograd. Pluto Press. pp. 273–305
[3] Branko Prolić, „Brestlitovski mir – prijelomni trenutak oktobarske revolucije”, Politička misao, 1977.
[4] Politička misao, Vol. 4, No. 3, 1967.

Žene na strani žena

Piše: Marija Stojadinović, studentkinja III godine žurnalistike, UNS

 

Osmi mart je uvek povod za postavljanje ozbiljnih pitanja o rodnoj ravnopravnosti i rezimiranju urađenog u ovoj oblasti od prethodnog obeležavanja Dana žena. Prva asocijacija na proteklu godinu, dodatno osvežena nedavnom dodelom Oskara, svakako su ženski pokreti #metoo i #timesup. One koje su se udružile u holivudskoj industriji, otvorile su temu zlostavljanja žena i poručile da se to može desiti svima, i to od ljudi od kojih to niko ne očekuje. Čini se da je upravo njihov glas nedostajao da bi žene širom sveta počele makar da šapuću o sličnim javnim priznanjima, ne bi li konačno tome stale na put.Ono što se nameće kao uslov za uspeh jeste – moraju imati ogromnu podršku. Imajući u vidu istoriju borbe za ženska prava, ne mogu a da se ne zapitam – da li je takav jedinstven pokret žena moguć?

Hiljadu devetsto sedamnaeste zima je došla kasno kao i ove godine. Nešto severnije, jedan grad bio je gotovo bez odraslog muškog stanovništva, žene su radile satima, a ostatak vremena bi čekale u redu za hleb. Neretko bi čekale uzalud. A zime u Petrogradu hladnije su nego ovde.

Kao i u svakoj revoluciji, deo društva koji se decenijama gura na marginu i tretira kao najpasivniji – postane onaj koji se najzad pobuni i kaže da tako više ne može. U slučaju Oktobarske revolucije, to su bile žene radnice, pre svega u tekstilnoj industriji, koje su istovremeno morale da vode računa o kući i porodici, dok su im muževi bili na frontu. Tražile su parče hleba, osmočasovno radno vreme i kraj ratu.

Komunistički pokret je borbu za prava žena video u okviru borbe za prava radnika, a ne unutar posebnih ženskih pokreta, jer – po Marksovom mišljenju, koje su mnogi usvojili – ne postoje posebna ženska pitanja. Tako se nisu sve žene borile za svoja prava, već su se radnici, među njima i žene, borili za prava radnika. S druge strane a u isto vreme, žene iz buržoazije su se takođe zalagale za prava žena, prevashodno za pravo na obrazovanje i pravo glasa. Govoreno im je i mislile su da jedne sa drugima nemaju mnogo toga zajedničkog, i da bi njihovo udruživanje dovelo do slabljenja proletarijata, „a to nikome nije bilo u interesu“, kako je zaključeno na trećem kongresu Kominterne.

Jedna od predstavnica anarhofeminizma, Ema Goldman, pokušala je da ih upozori na tu neprirodnu razdvojenost ka jedinstvenom cilju, rekavši da „jednakost u koruptivnom sistemu, iako svakako moguća, neće voditi ka slobodi.“ Međutim, feminističke teorije shvatile su to mnogo kasnije.

Borile su se za pravnu jednakost, a prava koja su izborile – iako su bila neophodna i ogroman napredak – umnogome su predstavljala zavesu privremenog zadovoljstva, iza koje se ne vidi pravo stanje stvari. Zalagale su se za ekonomsku nezavisnost i dobile zakon prema kojem žena koja se razvede ima pravo na alimentaciju. Ali, šta je sa ženama koje nisu udate? Šta je sa onima koje se ne razvedu? Državu nije mnogo zanimalo da smisli sveobuhvatniji sistem.

I dok su se borile za pravo glasa, Goldman se nije slagala sa njima i zastupala je oprečno mišljenje. „Pretpostaviti da će žena uspeti da očisti nešto što ne podleže čišćenju znači pripisivati joj natprirodne moći. Da li mi treba da pretpostavimo da će otrov koji inherentno postoji u politici postati manje otrovan ako žene uđu u političku arenu? Teško…“

Izborile su se za pravo na abortus (1920), čime je Rusija postala prva država koja je legalizovala ovo pravo, da bi ga neko prvom prilikom ukinuo. Nisu ni pretpostavljale da će se vek kasnije još uvek raspravljati o tome. Izborile su se i za homoseksualne brakove (1922), da bi i to pravo neko, čim se dohvatio moći, ukinuo. Samo da pokaže da mu se može. Reč je, naravno, o Staljinu.

Možda je greška bila u tome što žene nisu bile na strani žena, možda je greška u tome što su učene da ne postoje posebna ženska pitanja, da žene radnice i buržoaske feministkinje nisu jednako žene, da nemaju iste probleme i dileme.

I to se ne može prišiti samo toj zemlji i samo tom periodu, jer i kada su se na drugoj strani planete žene konačno izborile za visoko formalno obrazovanje, na ispitu se samo beležilo da li su položile ili pale, nisu im davane ocene, jer se smatralo da se žene međusobno nadmeću i da bi to samo raspirilo njihovu prirodu.

„Da li je jedinstven pokret  žena moguć?“, zapitala se pre više od sto godina Aleksandra Kolontaj, ruska revolucionarka, prva žena koja je bila članica neke vlade i prvi diplomata ženskog pola. To isto pitanje postavljaju svih ovih godina žene širom sveta, ne shvatajući da je u tome odgovor; da su upravo one, njihova brojnost i odlučnost, taj ženski pokret kojem se nadaju.

Ženski marš u Njujorku, 21. januar 2017. (Autor: Neil Carpenter)