Crveno, pre nego što je postalo kul

(Biti komunista posle Oktobarske revolucije)

Piše: Nikola Maticki, student IV godine žurnalistike, UNS

 

U redu, svi smo čuli za Tita, Valtera, bitke na Neretvi i Sutjesci, naslušali se o lepom životu u staroj dobroj Jugi i sveopštem bratsvujedinstvu. Biti komunista tada, osim što je bilo pomalo obavezno, nije bilo naročito teško. Biti komunista neposredno nakon Oktobarske revolucije, pre nego što je crveno postalo mejnstrim u Jugoslaviji – to je već druga priča.

Uđimo na trenutke u teške zimske cipele fiktivnog komuniste-protagoniste. Četvrtak jutro 30. decembra 1920. godine. Ovaj student šeta ulicama, zabrinut što tog jutra nije uspeo doći do izdanja Crvene zastave” i Radničkih novina”, listova SKOJ-a i KPJ. Situacija je ionako napeta. Radnički štrajkovi širom zemlje čine vlasti nervoznima, produžavajući vanredno stanje koje u zemlji praktično i nije ukinuto, iako je rat završen dve godine ranije. Komunistička partija Jugoslavije sredinom godine pobeđuje na izborima za gradonačelnike u Beogradu, Zagrebu, Osijeku, Nišu i Skoplju.

“Radničke novine”, zvanično glasilo Komunističke partije Jugoslavije

Izabranim gradonačelnicima pak nije dozvoljeno da stupe na dužnost. U novembru, na izborima za Ustavotvornu skupštinu, KPJ postaje treća najveća partija u zemlji. Tok misli našeg protagoniste dovodi ga do slučaja Danila Tomina, mladića iz okoline Pančeva koji je u aprilu uhapšen zbog širenja komunističke literature. U četiri dana koliko je, bez ikakve optužbe, držan u pritvoru, Tomina zlostavljaju, a od posledica umire dva meseca kasnije.[1] Tmurne misli prekida glas klinca kolportera koji prodaje „Politiku” i viče nešto o „obznani, zabrani crvenih“. Pokušava da obuzda paniku, dečaku daje pola dinara i uzima primerak. Sluteći najgore počinje da čita tekst koji prekriva naslovnu stranu.

Naslovna strana lista “Politika”, 30. decembar 1920. godine

„Са више страна и из више поузданих извора, државне власти имају сазнање, да растројни и реакционарни елементи спремају ових дана напад на државу, њено устројство и друштвени ред са задатком да по руском бољшевичком примеру, све сруше што данас постоји од закона, установа и добара јавних и приватних, а на место свега заведу као у Русији, власт, неколико људи који ће располагати животом, слободом и имањем грађана, а државу нашу отворити инвазији странаца.

Ова болест бољшевика која се зове комунизам, оборила је само Русију. За неколико недеља савладала је била Мађарску, али је тамо прошла остављајући пустош и погибију баш оних који су хтели диктатуру. Иначе, Америка, Енглеска, Француска, Немачка и друге уређене и богате државе сузбиле су је у самом почетку, негде лакше, а негде крваво. Чехо-Словачка држава је ових дана морала да учини то исто.

И наша држава не сме допустити проливање крви. Проливено је и сувише. Народ тражи мир да би лечио своје ратне ране и патње. Пошто су превратни елементи изабрали ове дане, кад Велика Народна Скупштина почиње уређивање државе, да почну са општом обуставом рада, коју би потом претворили у неред, крваву пометњу и расуло. Влада је одлучила да се снага државе стави у службу слободе и реда.”

Ovako počinje uvod „Obznane”[2] – sedam naredbi kojima se, do usvajanja Ustava, zabranjuje sva komunistička aktivnost i propaganda, pozivi na revoluciju i štrajkove. Zavodi se obavezna prijava oružja, i zabranjuju у Београду сваке манифестације растројног и узбудљивог карактера“. Iz zemlje se proteruju sumnjivi stranci, a naređuje se otpuštanje svih činovnika, viših ili nižih, koji propagiraju boljševizam. Poslednja rečenica posebno pogađa čitaoca, jer propisuje „да се одузме помоћ за школовање свима студентима комунистима“. On proklinje dan kada se učlanio u „Klub studenata komunista“, osnovanog  prošle godine na Beogradskom univerzitetu i nada se da, dok ubrzava korak, papir sa imenima članova nestaje u vatri neke beogradske peći.

Naređenja potpisuje Ministarski savet, ali naš protagonista zna da ovo mogu biti reči jedino ministra policije Milorada Draškovića i regenta Aleksandra Karađorđevića. Pola godine kasnije, po povratku iz Skupštine u kojoj je proglašen Vidovdanski ustav, Karađorđević će preživeti atentat koji je pokušao jedan član KPJ i učesnik u Oktobarskoj revoluciji. Draškovića će u julu ubiti komunista Alija Alijagić. Ubistvo ministra policije biće iskorišćeno kao povod za donošenje Zakona o zaštiti države mesec dana kasnije, čime su odredbe Obznane pooštrene i postale trajne – pokušaj ograđivanja KPJ od atentatora biće uzaludan. Sve do oslobođenja zemlje u Drugom svetskom ratu, KPJ će biti ilegalna organizacija. Možda će upravo ta uslovljenost na razvijanje tajnih mreža aktivista biti presudna da u ratu uspešno odoli, a potom uz pomoć sovjetske Crvene armije, savlada vojnu mašineriju nacističke Nemačke. No, da se vratimo počecima.

Revolucija koja će pokrenuti sve revolucije

Talas koji je 25. oktobra 1917, po starom kalendaru, u Petrogradu pokrenula Oktobarska revolucija, širio se Evropom godinama nakon završetka rata koji će završiti sve ratove”. Komunisti u Ukrajini, Nemačkoj, Holandiji, Italiji, Slovačkoj pokretali su sopstvene revolucije, da bi crveni talas u maju 1919. došao u neposredan komšiluk. Mađarska sovjetska republika postojala je, istina, samo 133 dana, ali je njena blizina i činjenica da su u njoj učestvovali  i Jugosloveni znatno uzburkala situaciju u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Za vlasti monarhije ovo je bilo upozorenje da ona može biti sledeća na listi svrgnutih vlada. Sa druge strane, za komuniste na Balkanu, revolucija ne samo da se čini mogućom, već i neizbežnom.

Delegati na Vukovarskom kongresu KPJ 1920. godine

Organizuju se štrajkovi solidarnosti sa mladim republikama u Mađarskoj i Rusiji, a protiv vojne intervencije Kraljevine SHS. U Aferi Dijamantštajn” vlasti optužuju komuniste da planiraju revoluciju i hapsi vođe pokreta. Pod pritiskom javnosti, oni će 1920. biti oslobođeni optužbi. Vlasti u Beogradu imale su razloga za zabrinutost. Mlada država, razorena ratom, bez razjašnjenih granica sa susednim državama, neutvrđenih društvenih, ekonomskih i međuetničkih odnosa i još uvek bez Ustava, delovala je zrelo” za komunistički prevrat.

Povratkom „oktobaraca” – Jugoslovena regrutovanih u Austrougarsku vojsku početkom rata, koji su u zarobljeništvu u Rusiji došli u kontakt sa komunističkom ideologijom – pokret je znatno ojačan i radikalizovan. Štrajkovi nezadovoljnih radnika i seljaka, pretvaraju se u otvoreno prkošenje novom poretku, dovodeći do sukoba sa vojskom i policijom.[3] U aprilu 1919. će u Beogradu biti osnovana Komunistička partija Jugoslavije, a u Zagrebu u oktobru Savez komunističke omladine Jugoslavije (u početku nezavisan i radikalniji od KPJ). Obe organizacije ubrzo će se povezati sa komunistima u Evropi, postajući deo Kominterne i Komunističke omladinske internacionale. Na Fruškoj gori, u okolini Sremskih Karlovaca, iste godine osniva se teroristička organizacija „Pelagićevaca”,[4] sačinjena od radikala, od kojih su mnogi povratnici iz Rusije. Unutrašnja trvenja između radikala, za koje je revolucija moguća jedino oružanim ustankom, i umerenih članova, koji su videli u parlamentarnoj borbi videli sredstvo za obezbeđivanje jednakosti. Nakon dugih rasprava, rukovodstvo KPJ odlučuje se na učešće u prvim izborima u Kraljevini SHS i, kao što je već pomenuto, ostvaruje veliki uspeh.

Obznana, Ustav, dva atentata i konačna zabrana komunističkog delovanja kasnije, naš student mora da napravi izbor. Odustati od politike ili se priključiti nekoj od umerenijih levičarskih stranaka. Izbeći u Sovjetski Savez ili ostati na Balkanu, u ilegali. Možda će se pojaviti kao učesnik Španskog građanskog rata na strani republikanaca ili postati visoki službenik komunističkih vlasti u Rusiji. Ako preživi metke španskih fašista i/ili Staljinove čistke, možda će se vratiti u domovinu i, uz malo sreće, kao oslobodilac zemlje od nacizma, trijumfalno zakoračiti u mejnstrim.

_________________________________________________________________________

[1] “Politički angažovane omladinske organizacije u Vojvodini 1919-1940.”, priredili: Vojislav Martinov i Višnja Nežić, Novi Sad, 2014.
[2] Tekst “Obznane”
[3] Slavica Koprivica-Oštrić “Vojnička pobuna u Varaždinu  23. sprnja 1919.”, Zagreb, 1983.
[4] “Politički angažovane omladinske organizacije u Vojvodini 1919-1940.”, priredili: Vojislav Martinov i Višnja Nežić, Novi Sad, 2014.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *