Žene na strani žena

Piše: Marija Stojadinović, studentkinja III godine žurnalistike, UNS

 

Osmi mart je uvek povod za postavljanje ozbiljnih pitanja o rodnoj ravnopravnosti i rezimiranju urađenog u ovoj oblasti od prethodnog obeležavanja Dana žena. Prva asocijacija na proteklu godinu, dodatno osvežena nedavnom dodelom Oskara, svakako su ženski pokreti #metoo i #timesup. One koje su se udružile u holivudskoj industriji, otvorile su temu zlostavljanja žena i poručile da se to može desiti svima, i to od ljudi od kojih to niko ne očekuje. Čini se da je upravo njihov glas nedostajao da bi žene širom sveta počele makar da šapuću o sličnim javnim priznanjima, ne bi li konačno tome stale na put.Ono što se nameće kao uslov za uspeh jeste – moraju imati ogromnu podršku. Imajući u vidu istoriju borbe za ženska prava, ne mogu a da se ne zapitam – da li je takav jedinstven pokret žena moguć?

Hiljadu devetsto sedamnaeste zima je došla kasno kao i ove godine. Nešto severnije, jedan grad bio je gotovo bez odraslog muškog stanovništva, žene su radile satima, a ostatak vremena bi čekale u redu za hleb. Neretko bi čekale uzalud. A zime u Petrogradu hladnije su nego ovde.

Kao i u svakoj revoluciji, deo društva koji se decenijama gura na marginu i tretira kao najpasivniji – postane onaj koji se najzad pobuni i kaže da tako više ne može. U slučaju Oktobarske revolucije, to su bile žene radnice, pre svega u tekstilnoj industriji, koje su istovremeno morale da vode računa o kući i porodici, dok su im muževi bili na frontu. Tražile su parče hleba, osmočasovno radno vreme i kraj ratu.

Komunistički pokret je borbu za prava žena video u okviru borbe za prava radnika, a ne unutar posebnih ženskih pokreta, jer – po Marksovom mišljenju, koje su mnogi usvojili – ne postoje posebna ženska pitanja. Tako se nisu sve žene borile za svoja prava, već su se radnici, među njima i žene, borili za prava radnika. S druge strane a u isto vreme, žene iz buržoazije su se takođe zalagale za prava žena, prevashodno za pravo na obrazovanje i pravo glasa. Govoreno im je i mislile su da jedne sa drugima nemaju mnogo toga zajedničkog, i da bi njihovo udruživanje dovelo do slabljenja proletarijata, „a to nikome nije bilo u interesu“, kako je zaključeno na trećem kongresu Kominterne.

Jedna od predstavnica anarhofeminizma, Ema Goldman, pokušala je da ih upozori na tu neprirodnu razdvojenost ka jedinstvenom cilju, rekavši da „jednakost u koruptivnom sistemu, iako svakako moguća, neće voditi ka slobodi.“ Međutim, feminističke teorije shvatile su to mnogo kasnije.

Borile su se za pravnu jednakost, a prava koja su izborile – iako su bila neophodna i ogroman napredak – umnogome su predstavljala zavesu privremenog zadovoljstva, iza koje se ne vidi pravo stanje stvari. Zalagale su se za ekonomsku nezavisnost i dobile zakon prema kojem žena koja se razvede ima pravo na alimentaciju. Ali, šta je sa ženama koje nisu udate? Šta je sa onima koje se ne razvedu? Državu nije mnogo zanimalo da smisli sveobuhvatniji sistem.

I dok su se borile za pravo glasa, Goldman se nije slagala sa njima i zastupala je oprečno mišljenje. „Pretpostaviti da će žena uspeti da očisti nešto što ne podleže čišćenju znači pripisivati joj natprirodne moći. Da li mi treba da pretpostavimo da će otrov koji inherentno postoji u politici postati manje otrovan ako žene uđu u političku arenu? Teško…“

Izborile su se za pravo na abortus (1920), čime je Rusija postala prva država koja je legalizovala ovo pravo, da bi ga neko prvom prilikom ukinuo. Nisu ni pretpostavljale da će se vek kasnije još uvek raspravljati o tome. Izborile su se i za homoseksualne brakove (1922), da bi i to pravo neko, čim se dohvatio moći, ukinuo. Samo da pokaže da mu se može. Reč je, naravno, o Staljinu.

Možda je greška bila u tome što žene nisu bile na strani žena, možda je greška u tome što su učene da ne postoje posebna ženska pitanja, da žene radnice i buržoaske feministkinje nisu jednako žene, da nemaju iste probleme i dileme.

I to se ne može prišiti samo toj zemlji i samo tom periodu, jer i kada su se na drugoj strani planete žene konačno izborile za visoko formalno obrazovanje, na ispitu se samo beležilo da li su položile ili pale, nisu im davane ocene, jer se smatralo da se žene međusobno nadmeću i da bi to samo raspirilo njihovu prirodu.

„Da li je jedinstven pokret  žena moguć?“, zapitala se pre više od sto godina Aleksandra Kolontaj, ruska revolucionarka, prva žena koja je bila članica neke vlade i prvi diplomata ženskog pola. To isto pitanje postavljaju svih ovih godina žene širom sveta, ne shvatajući da je u tome odgovor; da su upravo one, njihova brojnost i odlučnost, taj ženski pokret kojem se nadaju.

Ženski marš u Njujorku, 21. januar 2017. (Autor: Neil Carpenter)

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *