Uticaj Oktobarske revolucije na pojavu “države blagostanja”

Piše: Luka Rudić, student I gorine filozofije, UNS

 

Oktobarska revolucija bila je jedna od najznačajnijih revolucija u kompletnoj povesti, kao i veliki momenat u 20. veku koji je umnogome odredio i potonji razvoj događaja u društvenoj stvarnosti u čitavom svetu. Ako izuzmemo kratkoročno uspostavljanje Pariske komune, koja je upravljala Parizom od 18. marta do 28. maja 1871. godine – kada je brutalno silom srušena – Oktobarska revolucija predstavlja prvi momenat u povesti kada se konačno i u praksi problematizuje odnos čoveka i rada, kao i odnosi u proizvodnji. Takav epohalni momenat, naravno, nije postao sam od sebe. Upravo je ova revolucija bila aktualizacija dugog procesa teorijskih previranja, te konačni pokušaj uspostavljanja socijalizma, pre svega, prema Marksovom učenju. Uticaji ove revolucije na društvenu stvarnost 20. veka, čak i 21. veka, od ogromnog su značaja. Boljševička borba otvorila je potpuno nove horizonte modernom čoveku, kada je  po uzoru na uspostavljanje radničke države u SSSR-u i sam mogao da prepozna neke vidove slobode koje u klasičnim liberalnim zapadnim državama pre 1917. nisu postojale. Oktobarska revolucija ozbiljila je do tada apstraktne ideje socijalne pravde, jednakosti muškaraca i žena, univerzalnog prava glasa, besplatnog školstva, besplatnog zdravstva itd. Upravo zbog toga, izuzetno je važno te tekovine promišljati i danas, ukoliko smo svesni da deo tih prava prihvatamo samorazumljivo, te u velu surove propagande neoliberalizma ne znamo kome ih zapravo dugujemo. Sa druge strane, mnoge od progresivnih tekovina Oktobarske revolucije jednako se nedohvatljivim čine za današnji neoliberalni svet, kao što su bile i izmučenom seljaštvu u carskoj Rusiji pre 1917. S obzirom na ogromni značaj promišljanja ovih tekovina i danas, nivo interesovanja za ovaj povesni događaj 2017., na stogodišnjicu revolucije, u naučnoj zajednici, kao i u javnosti uopšte, potpuno je razočaravajući. Takva situacija sasvim sigurno nije slučajna, što čini vidljivim represivne tendencije neoliberalizma s obzirom na njegovo ideološko etabliranje.

U tom smislu, ozbiljenje velikih marksističkih ideja pod zastavom Sovjetskog Saveza, nesumljivo je dalo vetar u leđa svim drugim progresivnim radničkim organizacijama širom sveta, a pre svega, Evrope. Radništvo i seljaštvo zemalja razvijenog Zapada, nesumljivo je svoju eksploataciju doživljavalo na potpuno  drugi način, te je sada, kada ideje socijalizma više nisu bile samo u oblacima i glavama pojedinih teoretičara, moglo da uperi prstom na Sovjetski Savez. Sama ta činjenica zahtevala je odgovor vladajućih struktura u razvijenim zemljama kapitalizma, koje su se očigledno plašile za svoje mesto pod suncem “samoregulirajućeg slobodnog tržišta”, kao i za svoje privilegovano mesto u političkom smislu. Takvo zaoštravanje klasnih odnosa 20-ih i 30-ih godina prošlog veka, dovelo je do pojave onoga što danas nazivamo “država blagostanja” (welfare state) i “socijalne države” (social state). Ostavljajući preciznu pojmovnu razliku ova dva određenja države po strani, dovoljno je reći da i jedan i drugi pojam označavaju kapitalističke države 20. veka, koje su očajnički pokušavale preuzeti kako delove Boljševičke retorike – što je proizvelo histeriju desnog populizma[1] kome smo naročito danas svedoci – tako i pojedina društvena prava i slobode koje su prvi put ostvarene u Sovjetskom Savezu.

U širem smislu, ideologija liberalizma, od samog svog nastanka je nezamisliva bez ideologije slobodnog i samoregulišućeg tržišta (“laissez faire”). “Laissez faire” kao poklič kapitalizma u bukvalnom prevodu sa francuskog znači: “pustite neka svako čini što hoće” odnosno “neka sve ide svojim tokom”. Ova parola odlično pokazuje vladajuću ideologiju u većini zapadnih zemalja 19. veka, a pre svega podrazumeva ideje “minimalne države” – kao države koja je tu da svojim građanima obezbedi elementarnu bezbednost, ali i države koja se principijelno ne meša u privredu i uopšte tržište. Ta ideja počiva na pretpostavci da je logika tržišta takva da će ono samo sebe regulisati te da neće upadati u krize. U takvoj državi, zahtevi za državnim subvencionisanjem uopšte, kao i socijalnim davanjima za određene društvene grupe, ne mogu se opravdati. Sa druge strane, radnička država SSSR kao i ideologija socijalizma, naravno,  pozicionirala se principijelno nasuprot ideji o “slobodnom tržištu”. Marksizam uopšte shvata materijalne uslove života kao presudne za sve druge. U tom smislu, revolucionarna vlast u SSSR nema iluzija da će se materijalno stanje radništva i seljaštva, dakle, većine stanovništva, popraviti ukoliko ga prepustimo tržištu. U takvoj situaciji “lassiez faire” države zapadnog kapitalizma, pod pritiskom raznih radničkih i socijalističkih organizacija u matičnim državama, bile su prinuđene na neke oblike ekonomskog i socijalnog “planiranja”. Tokom 20. veka, gotovo da nije bilo državnih struktura koje na prećutni način manje ili više nisu prihvatile neke mere državnog intervencionizma. Država blagostanja (welfare state) gotovo je nezamisliva bez takvih mera. Ona se upravo u tome i razlikuje od klasično-liberalnih koncepcija gde je sve prepušteno surovom tržištu – svakom građaninu garantuje pravednu raspodelu narodnog dohotka, kao i osiguranu socijalnu zaštitu. U širem kontekstu, ovo je bio jedan od najvećih doprinosa Oktobarske revolucije kako nastanku “države blagostanja”, tako i poboljšanju radničkih i drugih prava u potonjoj povesti uopšte.

Međutim, socijalna pravda socijalističkih ideologija ne ogleda se samo u “planiranoj” privredi i nacionalizaciji fabrika i zemlje u vlasništvu krupne buržoazije, već se temelji na ideji jednakosti koja je jasno eksplicirana u paroli: „Svakome prema potrebama, svako prema mogućnostima”. Jednakost u Sovjetskom Savezu u godinama nakon revolucije, nije smela stati samo u oslobađanju od privatnog vlasništva, ona je podrazumevala celokupnu emancipaciju, jednakost bez obzira na pol, rasu, klasno poreklo itd. Upravo zato su se baš u godinama nakon Oktobarske revolucije otvorila potpuno nova polja slobode koja do tada čovečanstvu nisu bila poznata, kao i realne mogućnosti njihovog ostvarivanja. Žene su dobile pravo glasa, dobile su potpuno političko i ekonomsko oslobođenje, legalizovano je pravo na abortus, preuređeni su bračni odnosi, čak je inicijalno dekriminalizovan homoseksualizam. Uvedeno je i pravo na samoopredeljenje, koje će kasnije biti od velike važnosti za antikolonijalne pokrete. Ideje o besplatnom obrazovanju i zdravstvu, takođe, dugujemo “ozloglašenom” SSSR-u.

Set ovakvih slobodarskih ideja kapitalistička država “blagostanja” često pripisuje sebi. Istina je pak da je socijalizam doneo i prvi put ozbiljio ovakva prava, a da ih je kapitalistički Zapad samo pratio, u onoj meri u kojoj bi uspevao da izniveliše odveć zategnute klasne odnose, kako bi izbegao dalji rast levih i socijalističkih ideja. Primera za ovako nešto je na pretek. 1930. godine Francuska uvodi obaveznu socijalnu zaštitu, već 1932. donosi se zakon o pomoći porodici, a ubrzo nakon toga i reguliše socijalnu zaštite nezaposlenih. U Velikoj Britaniji, Džordž Lojd, koji je bio premijer do 1922., uvodi niz pro-radničkih reformi, opet u strahu od rastućeg radničkog pokreta.Uvedeno je osmočasnovno radno vreme za rudare, pravo na štrajk, pravo na državne penzije, socijalnu i zdravstvenu zaštitu. U Švedskoj, tek 1932. godine na vlast dolazi Švedska socijaldemokratska partija, koja je zaslužna za niz socijalnih reformi koje uključuju različite vidove socijalne pomoći i veća prava radnika. Slično se događa i sa drugim zemljama na Nordijskom poluostrvu, pa se takav oblik države blagostanja često naziva “nordijski model”.

Kapitalističke zemlje su ove progresivne ideje mahom usvojile prema socijalističkom modelu Sovjetskog Saveza i asimilovale ih u kapitalistički sistem. Tako je nastao, kako ga pojedini cinično nazivaju, “kapitalizam sa ljudskim likom”. Država blagostanja u Evropi 20. veka, upravo predstavlja pokušaj kapitalizma da, prihvatajući selektivno neke tekovine socijalizma, umiri klasnu borbu, te zamaskira svoje strukturne protivrečnosti koje ne može da prevaziđe.

U prilog ovoj tezi ide i činjenica da se nakon raspada socijalističkih zemalja, a pre svega Sovjetskog Saveza, to jest nestankom svetskog polariteta između dva sistema, manje ili više radikalno u svim državama razvijenog kapitalizma raskida sa konceptom države blagostanja. Rezultat napuštanja kejnzijanske ekonomije i ponovno prepuštanje tržišnoj mašineriji predstavlja ekonomska kriza od 2008. godine koju i danas preživljavamo. Primer za to je, takođe, javljanje sve većeg broja društvenih pokreta širom Evrope koji ističu najrazličitije socijalne zahteve, a koje su nekada imali zagarantovane. To su razni pokreti koji problematizuju položaj žena, raznih marginalizovanih grupa, te urbanističke probleme, a uz njih idu i razni ekološki i antifašistički pokreti. Kao naličje toga, međutim, pokazuje se i činjenica sve jače radikalne desnice u Evropi, koja prisvaja i uzurpira diskurs koji je tradicionalno pripadao levici, kao i činjenica da levica ostaje marginalizovana i podeljena u različite rasute pojedinačne organizacije. Kada više nema pretnje Sovjetskog Saveza, svetski kapitalizam u neoliberalnoj ideologiji dobija ponovo svoje pravo lice.

Sa naše istorijske distance, jasno je koliko je veliki uticaj Oktobarske revolucije bio na države blagostanja 20. veka. Ipak, “kapitalizam sa ljudskim likom” nikada nije mogao da istinski ozbilji socijalističke ideje. Socijalističke tekovine se principijelno i do kraja mogu ostvariti samo u socijalizmu. Zato je dobro pitanje, kojim bi teoretičari morali i danas da se bave, koliko je predočeni uticaj revolucije istinski bio plodan za potonji razvoj socijalizma? Kapitalizam, bez obzira u kojoj i koliko socijalnoj formi, u svojoj strukturi sadrži eksploataciju, te obzirom na to postoji suštinska razlika između tog sistema i socijalizma. Dakako, ispostavlja se da je kapitalizam uistinu kupio svoje dalje postojanje. Brojnim ustupcima rastućim radničkim pokretima, on je zaista uspeo da umiri klasnu borbu, a za to mu je kao oruđe izvrsno poslužila kapitalistička verzija “države blagostanja”. Čak ide toliko daleko, da mnoge vrednosti crvenog Oktobra koje je pod pritiskom morao da prihvati, svojata i nameće kao kulturno i političko nasleđe liberalizma. Upravo je zbog ovoga bitna reaktuelizacija govora o tekovinama Oktobarske revolucije u današnjem javnom životu.

____________________________________________________________________

[1] Ovde treba obratiti pažnju na nejasnoće oko samog pojma “populizma“. Ovaj pojam je nastao kao označitelj za Narodnu partiju (“People’s Party“), koja je u 19. veku u SAD bila levičarska partija. Od tada, ovaj pojam za sobom nosi značenje političke borbe koja se zalaže za veliku većinu stanovništva. Tek kasnije, u drugoj polovini 20. veka populizam dobija krajnje negativnu konotaciju nerealnih političkih zahteva koji u svojoj svrsi imaju samo demagogiju. U tom smislu, možda bi ovde preciznije bilo reći “desna demagogija“.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *